...
Imam jednu malu, tužnu drugaricu.
Volim je kao što sam nekada volela jednog muškarca:bezuslovno, beskrajno i lojalno.
Kao što KGB voli Rusiju, kao što štrudla voli mak, kao što bajka voli sedam mora.
Svi moji pokušaji da izlečim ili bar zalečim njenu tugu tropili su u neku smrdljivu rupu.
Meseci prolaze, ponekad mi uspeva da je iskreno nasmejem, ponekad me slaže da je bolje – mršava žetva.
Al ja sam seljak, i što reče onaj dobri čika, sramota me parloga.
I pričaću joj dok ne poveruje:
da je lepa, da kad obuče kratku suknju nema muškog koj ne zagleda, da ima pameti za prodaju, za humanitarne svrhe i još da joj ostane, da kad se smeje iskre lete.
I na rukama ću hodati dok joj ne utuvim u tu jabuku od glave da je tačno rekla ona ženica iz knjige da je „život sveža roba“.
Da mora u sriću i lipo verovati i kad su ruke hladne kao led, i kad je muka.
Da je strah sranje i da ga, ko Brana lava, jednog dana mora izbrisati gumicom.
Zbog svojih divnih roditelja, zbog jednog duhovitog i nežnog dečka što čeka da je upozna.
I, najviše, zbog sebe same, ćurke jedne bandoglave.
Introspekcija na primeru nedeljnog ručka
Od svih institucija, uključujući republičke, pokrajinske i lokalne organe vlasti, EU komisije i parlament, MMF-ove, United States Congress i Rusku Dumu, najdublje poštujem instituciju Nedeljnog ručka.
U mom kraju to najčešće znači supe-sosa-mesa. Žuta supa sa knedlama od griza, kuvana najmanje četiri sata. Rinflajš sa crvenim ili sosom od rena, pohovano meso što na astalu stoji za ručak a jede se za večeru i kolači, po volji kuvarice.
Davno sam odlepršala iz maminog gnezda, ostavljajući ovaj ručak da me uporno čeka svake nedelje. Retko me dočeka ali kad se to desi, plače mi se od ljubavi.
Danas je isto nedelja i, neću reći zašto, probudila sam se duboko iza podneva.
Napolju je padala kiša i bilo je hladno, za čarape. Popila sam dve kafe i spalila ne znam koliko cigara i negde oko šesnaest bila sam strašno gladna.
U ležećem stavu promislila sam šta bi se moglo jesti (od onih sam što nikad ne zna koliko novaca ima u novčaniku ali uvek zna šta ima u frižideru, ako uopšte u tome ima neke logike).
Da naručim nešto? Ili da odem do KFC? Nisam luda za pizzama i ćevapima, kinezi su mi skupi a u KFC, izuzimajući da bi to podrazumevalo da moram napolje na sneg i led, vodila me Lenka pre neko veče, da se utešimo posle loše predstave u pozorištu i da se oprostimo od leta.
Spalila sam još dvetri i žalila što nisam u maminom gnezdu. U ovo doba, sigurno bih ležala pod ćebetom, i sita i srećna grickala one kolače što se navijaju na kukurozovinu i posipaju cimetom i šećerom u prahu.
Onda sam odlučila da nešto skuvam. Uživam u tome, umem ali mi je dvoje najmanji zajednički imenitelj za tu radnju. Nema veze, danas sam sama i skuvaću nešto. U glavi prebiram po frižideru ali zapinjem odmah sa slikom sebe koja juče u korpu baca praznu flašu ulja. Dakle, nemam ulja. Mrštim se na to što sam svaki put u poslednjih godinu dana na mamino pitanje „Da ti spakujem masti?“ odgovarala sa „Nemoj, imam ulja“. Snobčina.
Dobro, ulja nemam, a šta imam? Četiri krompira, tri lepa i jedan mali ko kliker. Imam i parče slanine, svo pobelelo od one fine soli. Imam dve šargarepe tanke ko patent-olovke. Imam i dva luka.
Stvar se odvijala ovako: Izgrebala sam pola kašike „Dobro jutro“ margarina i stavila da se topi, na keca. Pola šnite slanine sam iseckala na super tanke listiće a pola dala kerumu, da se i ona zamasti. Obložila sam onaj stari djuveč folijom, zamazala topljenim margarinom i poređala na kriške seckani luk, ono malo slanine i ploškice krompira. Malo vegete, malo crvene paprike i bibera, peršuna, malo šećera i malo soli (jer to mora da ide u svako, ali svako, jelo) i zalila vodom. Pekla na 200.
Setila sam se da imam i pola celera, što sam kupila pre neki dan kad sam punila paprike za mene i Lenku, da imamo šta da jedemo dok ne dođe plata.
Par slova na Googlu i već rendam one tvigi šargarepe, to parče celera i jednu kiselu jabuku (tih jabuka imam tonu i nikako da smislim šta ću s njima). Sva sreća da sam poslednjih deset dana umirala od ovog virusa što tera ljude da sline i kašlju, pa sad imam i limun. Dobro, kora mu je kao kad baba izađe iz solarijuma ali unutra sve valja. Malo soli, malo šećera i salata za zaljubiti se.
Vadim krompire iz rerne i sve zajadno stavljam na tanjir. Divno miriše i na sebi ima sve boje jeseni. Žutu, smeđkastu, narančastu, zelenu, prljavo belu...
Još bih jela da nisam pojela.
I setila sam se da u frižideru imam jednu bananicu od pre ko zna, a bananice su najbolje i najbolje su kad su hladne, to svi znamo.
I tako, divno je kad sam sebe podsetiš da i kad nemaš imaš, da i kad ne možeš možeš.
Samo treba dići dupe.
A sledeće nedelje, obećavam, probudiću se u osam i kuvaću žutu supu.
Kad daš liz ili kad daš cvet
O sreći je reč.
Brat mi je nedavno rekao, pričajući o tome kako se umorio od sebe i drugih:“Nemam ja ništa protiv sreće...“
Ide mi na živce ta sreća. Svi oko mene je traže, svima beži.
Čekaš je, juriš je, tražiš, izmišljaš, zamišljaš.
Pokušavaš iz dana u dan da je pronađeš, da joj se približiš, da pripremiš teren i budeš čist i ispeglan kad konačno dođe.
Nova, polovna, u delovima...ma, nema veze, samo nek se parkira u tvom dvorištu.
Nekad verujem u to da je sreća u sitnicama. Nekad u to da je sreća u što manje nesreće. Nekad mislim da je imam, nekad da sam je imala.
A, ako ćemo iskreno, večeras bi me učinilo srećnom da podelim parče kifle na dva dela:
Kućica
To mi se dopalo noćas:
Na kraju puta je kućica sa belim radama ispred, na prozorima karirane zeleno-bele zavese, iz dimnjaka se vije beličast dim. Ne znam koliko je put dugačak ili kratak, ali je kućica sigurno tamo. Na ovom ili onom svetu.
Lanac
..."Spao mu lanac", tako u starom Bečeju kažu za one što su prsli po šavovima, pukli ko tikve ili pošandrcali skroz. Ovih dana čvrsto držim korman svog bicikla al me malo stra od tog lanca.
3,14
Ne znam kako mirišeš. Zamišljam kako uranjam lice u tvoju košulju. I znam, već sada savršeno dobro znam, da je taj miris što ga ne znam poslednji vojnik što me čuva da ne poludim za tobom, kao pas za svojim gospodarom...
Bećo
Kad Salima milicija prebije ko konja zato što ne mogu da uhvate Bećira Kuduza, dolazi mu na vrata komšijin mali i pita:
„Salime, pita moj babo kako si?“
„Kako sam? U glavi mi šumi, dva rebra slomljena, na noge ne mogu, evo sad i bubrezi...“
„Ja to sve ne mogu upamtit, ja ću reći da si već umro...“
Đavo će ga znati otkud mi to došlo da gledam Kuduza.
Prvi put sam ga gledala pre 15 godina i sećala sam se samo toga da Kuduza glumi Slobodan Ćustić, da je iz tog filma ona usrana pesma o Fatmi koja nije stigla da pojede, ili je možda htela kompot da pravi, dunje iz Stambola, da neko nekoga tu jako ubije i da ima jedna riđa, pegava devojcica.
Posle današnjeg gledanja zaključila sam da je Ćustić glumčina i konačno mi je postalo jasno zašto se najdivniji Uliks Fehmiju oženio Snežanom Bogdanović. I ja bih.
A onda, na kraju filma, piše kako će Junuz Kečo, po čijem su životu Sidran i Kenović napisali Kuduza, iz zatvora izaći 2001. godine i da će tada imati 58 godina...
Ali, nije.
Iz zatvora je pobegao čim je rat stigao u Foču i bio je ratnik onog usranog rata.
Poginuo je u snajperskoj paljbi, kažu 1993. godine, zajedno sa svojom pastorkom Sanelom, čiju majku je on životu a Kuduz na filmu ubio. Sanela je imala 14 godina.
Nisu mi jasne moje simpatije spram tog Kuduza.
I u životu i na filmu, ubio je ženu zato što je bila kurva.
Meni lično smeta samo kad je neko glup, a to da li je kurva nimalo. Ubio je ženu, dakle bio je skot.
Al sad, kako da ti ne bude drag neko ko je, i u životu i na filmu, toliko bio voljen od devojčice čiju je majku ubio. On joj nije bio niko, a bio joj je brižni otac i jedini koji ju je voleo.
Pisali su da je taj ceo film o strasti u čoveku. Moguće.
Ima dobrih strasti u nama, ima niskih.
Zavisi u kojoj si se kinematografiji rodio.
Takoc
Pokušavam ići dan za danom, ali nekad me par dana napadne najednom.
Smilje
Ne znam gde se, iz dana u dan, iz godine u godinu, skuplja ljubav koju dajemo onima kojih više nema.
To mora da je neka velika šuma, neki najveći okean, neki svemir.
Učila me je:
Zbog deca, uvek moraš imati šarenih bombona, u kutiji sa poklopcem.
Moraš biti jaka, jer ako zarati, mršavu će te odmah streljati.
Ne daj da te varaju u tabliću.
To što Madžari vole zeleno, ne znači da zeleno nije najlepša boja.
Nemoj žaliti para za stabilizator.
Svako jutro pojedi kašiku meda.
Nosi đurđevak međ grudima.
Svaku noć pred spavanje reci: «Pomozi Bože i Majko božija».
Uvek mi je prala glavu, nikad nije rekla da mi pere kosu.
Moja ljubav za nju guši svemir svaki dan, a dugo je nema.
Strašno mi nedostaje.
Da je poljubim.
Da mi opere glavu.
Ne znam samo za biljke
Muči me dugo ova pesma. Volim je. Ne volim je.
RAK
Zaljubio sam se.
I nije mi do opisivanja.
Jebo predele i pejsaže i jebo ljudske osobine i pisanje o tome.
U koga? Ne znaš je.
Kad? Sinoć.
I kako si?
Stalno sam žedan, pijem kiselu vodu
i život mi nije bogznašta i očajavam al' ne brine me neizvesnost,
jebo sutrašnjicu i jebo sekiraciju, sve životinje očajavaju,
to se mora, znam to, ne znam samo za biljke.
Srđan Valjerević, «Džo Frejzer i 49 (+ 24) pesama», Samizdat B92
|
